Трагови

ЊЕГОШЕВА УЛИЦА У ХЕРЦЕГ-НОВОМ, ОД ТВРТКОВОГ ТЕМЕЉЦА ДО НАШИХ ТУЖНИХ ДАНА
У вези са срцем
Није то обична улица, влас у „прамену под планином”. То је једна од златних нити које овај град и ово море увек изнова доводе у само средиште српске културе. При дну ове улице школу је учио дванаестогодишњи Његош, а при врху је скончао Марко Миљанов. У њој су бивали Љубиша и Матавуљ, живели Андрић и Раичковић, одседали Ћопић и Десанка, ходољубља заплитали Џумхур и Капор... Ако не верујете мени, питајте Нога и Братића (срешћете их тамо)

Пише: Бранислав Матић

Кад год дођем у Херцегов град, стари а Нови, најпре га том улицом премерим. Она памти више мојих корака него неке у којима сам дуго живео. Није то само улица, зелена и нагнута, којом се из центра спушташ ка Топлој и Игалу као низ „обрву вароши”. То је једна од златних нити које овај град и овај залив заувек везују за само срце српске културе.
Замислите једну провинцијску улицу од километар и кусур у којој се при дну школовао дванаестогодишњи Раде Томов из Његуша, доцније српски песник над песницима и владар Црне Горе, а при врху своје последње дане и сате проборавио војвода Марко Миљанов, велики јунак и у старости чувен писац. Улицу у којој је једини пут у животу себи кућу саградио нобеловац Иво Андрић и своје приморско станиште изабрао архипесник какав је Стеван Раичковић. Улицу у којој су бивали Стјепан Митров Љубиша и Симо Матавуљ, одседали Десанка Максимовић и Бранко Ћопић, свакога дана њоме се ка причаоници „Под лозом” успињали Зуко Џумхур и Момо Капор. И данас тамо, на том „прамену под планином”, можете набасати на Рајка Нога или Радослава Братића, да вам о свему томе исприповедају много боље него овај непоуздани летописац.
Е таква је то улица. Сасвим обична и посве изузетна.
Његошева улица у Херцег-Новом.

ПРВИ КАМЕН

Мраморна плоча на Великом степеништу под Сат-кулом први је такт свега овде. Иако у висини очију, то је „најдоњи камен овог града и народа”, оно по чему се све друго оријентише. У тај камен, лепим ћирилским словима, старим и новим, уклесано је овако:
„Твртко I, краљ Србљем и Босни и Поморјем и западним странама, удари темељ овом граду мјесеца маја године 1382. Даде му име Свети Стефан, али се оно не одржа. Данашњи назив Херцег-Новог оста граду по херцегу Стефану Вукчићу Косачи, који је у њему имао свој двор, гдје је и умро, године 1466.”
Прочиташ двапут, додирнеш дланом да осетиш срце камена, а онда се спустиш низ степенице, пресечеш Трг соли и уђеш у Његошеву улицу.
У улицу која ће много касније понети његово име сам Његош је дошао 1825, као дванаестогодишњак. Његов стриц Петар I Петровић, владика и владар Црне Горе, данас светитељ, послао га је у овдашњу школу код Јосифа Троповића, калуђера савинског и пароха топаљског. Како у својим сећањима сведочи Љуба Ненадовић, мали Раде Томов је у Цетињу већ са десет година умео одлично да чита и пише, и „знао све што су знали његови учитељи, па и боље од њих”. Јосиф Троповић је био учен човек, рукоположен својевремено баш од светог Петра Цетињског, искусан старац-духовник, „мудри с бројаницама”. Кадар да води и кроз светска знања и у унутарње кругове Тајне. И у овладавање страним језицима, нарочито руским и италијанским, и дубоко у Цркву.
Школа је била у каменој кући изнад топаљске цркве и малог гробља. Од улице се зађе у камени рукавац узбрдо, крај саме црквене ограде, и после педесетак метара долази се право на капију. И данас је тамо, сада у броју 160, свештеничка кућа. Мали Раде Томов је ту и становао. Део учења, онај који је више посвећење него знање, одвијао се и у манастиру Савина. „Дечак је често овом улицом, па поред гробља и кроз Дубраву, одлазио до манастира. После се враћао обалом, испод тврђаве, док не угледа звоник топаљске цркве, а онда стрмим сокаком, поред некадашњег владичанског двора епископа херцеговачког Саватија Љубибратића, ка данашњој Његошевој улици.”

СВЕТ У ТОПЛОЈ

Иво Андрић, који је Његоша сматрао својим духовним претком, врхом и најдубљом тачком покосовског српства, овако је 1963. описао, домислио, један „тренутак у Топлој” Рада Томовог:
„Тај израсли и снажни дечак, митрополитов синовац са Цетиња, који учи школу код Јосифа Троповића у Топлој, привлачио је погледе грађана док је пролазио кроз град. Грађани су гледали – као што грађани свуда и све гледају, безобзирно и немилосрдно, јер желе да буду о свему обавештени. (...) А њихове жене и кћери удешавале су своје кретање тако да виде митрополитовог синовца – не гледајући га; и све су налазиле да је дечак леп и стасит и некако прерано зрео, момак читав. (...) И застао је овог јулског дана на каменим степеницама пред учитељевом кућом, неочекивано се спустио на врео камен и остао тако, као покошен. Крв је у њему кружила и мисли са њом, дамари били нагло.
Шта је ова Топла? Насеље од неколико десетина кућа, са гробљем и црквом, а драга је као неко необично женско име, и у њој се, овако маленој, крије сав живот света, прошли, садашњи и будући. (...) А шта је ова прегршт слане воде што бљешти разливена испод Игала? Мало мора за онога ко мора нема, и у исти мах сва светска мора и океани, све везе и пловидбе и сусрети који се у лукама и на пучинама могу доживети, сва открића и сазнања која су човеку приступачна. И мирис и укус доживљаја. И бродолом без сведока, трага и гласа, и победоносни повраци...”
После две године, 1827, Раде Томов вратио се стрицу у Цетиње. Једни веле да се био видно замомчио и да је лепи град на обали, са свим својим чарима и мамцима, постао велико искушење. Други да је Јосиф Троповић предосећао своју скору кончину (преставио се наредне године, 1828) и зато послао момчића натраг. Али изгледа да се ипак радило о пажљивој процени да је време за нови ступањ. Тачно онолико времена колико је провео учећи у Топлој имаће Раде Томов у Цетињу да буде уведен у државне и војне послове. Већ у октобру 1830, по тестаменту Петра I Петровића, постаће нови господар Црне Горе. Почетком 1831. у Богородичиној цркви на острву Кому, на Скадарском језеру, рукоположен је за архимандрита и постао Петар II Петровић.
Доле, у граду на обали мора, остало је његових трагова. Камена кућа у којој је учио и сад је ту, само се улица данас по њему зове. А на малом проширењу одмах подно топаљске цркве је и биста: владика и владар, лепи и мудри, заувек загледан према улазу у Залив. (Од ове године, крај њега је и гроф Сава Владиславић, човек од највећег поверења руског цара Петра Великог, вероватно најмоћнији Србин XVIII века.)

НЕ МОГУ ВИШЕ

У смирај свога живота, знаменити кучки војвода Марко Миљанов (1833–1901), већ тешко болестан, упутио се у северне српске крајеве. Није пошао да тражи лека и успут објави своје рукописе, него обрнуто. „Требало ми је пазити најприје оно што не може умријети, а не оно што мора умријети и што никога разминуло није.”
У Београду и тада пречанским крајевима, па и у Бечу, Пешти, Сегедину, дочекиван је као славни јунак српске ослободилачке борбе против Турака у „српској Спарти”. Иако још није имао књигу, за Примјере чојства и јунаштва се знало, читани су у деловима, па је већ био и права књижевна звезда. Свуда окружен братском љубављу и највећом пажњом. Бригу о уређењу и припреми за штампу његових рукописа преузео је Љубомир Ковачевић, велики српски историчар, професор Велике школе, академик, учитељ Владимира Ћоровића и таст Милана Ракића, отац доцнијег хероја Кумановске битке Владете Ковачевића. Све трошкове покриле су Коларчева и Чупићева задужбина.
Али болест, изгледа ипак да се радило о канцеру, напредовала је брже од књижевних послова. „Браћа Биограђани, кад виђеше да болест све више јача, принаглише да идем у приморје, а књиге оставим да доврше они. Али... нијесу ме смијели из постеље дић’ докле гођ не скупише докторе да виде имам ли живота да издржим путовање сухијем и морем. Довели су четири доктора – Симоновића, Суботовића, Анастасијевића и Брила – који су ме прегледали и одмах наредили да крећем на пут.”
Тако Марко Миљанов стиже у Приморје, од својих својима. Испрва је неко време у Дубровнику: код доктора Мишетића у Гружу и у кући мојих предака Војиновића на Страдуну. У првим данима зиме 1900/1901. прелази у Херцег-Нови.
Камена приморска кућа при врху Његошеве улице, данас наспрам парка, мало испод „Градске кафане”. Двоспратна, по четири прозора с лица на сваком спрату, с прелепим погледом на врата Боке. Фебруар, прва година новог века и последња година живота Марка Миљанова. Небо је зимски сиво и ниско, однекуд се пробија светлост. Са прозора на првом спрату војвода гледа улаз у Залив и „излаз из овога свијета”. Шездесет осма му је, зна да је смрт пред вратима, миран је. Свом куму Стојану Поповићу, командиру кучком, пише:
„Иако не доживјех да читам моје књиге, а ја ћу у гроб слушат како читају унуци мојијех другова дјела јуначка својијех старих од стотина година. (...) Не плачите ме, ти, ни друга браћа, јер ви кажем да сад као срећан мрем и живим. Срећно мрем за мој рад ситни, а за велику рану, која је беспребола, овђе и не говорим. (...) Као Куч умирем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан. Јесам и бићу ваш Марко, и жив и мртав.”
Дан уочи смрти пише Љубомиру Ковачевићу:
„Поздрави ми Београђане и на аманет ви моја Стефа и моја част. Збогом. Не могу више.”
Преминуо је 2. фебруара 1901, ту иза ових прозора под којима стојим. На каменој кући бела мермерна плоча, слова испрана, једва се читају. У кући није музеј Марка Миљанова, није библиотека, галерија, институт за културу. Не. Уселила се нека странчица. То није мера Марка Миљанова него нас, данашњих. А она незацељена рана војводина, коју је у гроб понео, данас је велика као пола Црне Горе.

УСПОМЕНЕ, ЛЕПЕ И БОЛНЕ

И пре је Андрић долазио у Херцег-Нови и волео овај град. Није то најлепши град на обали, ни најочуванији, али у њему се мудри писац осећао најбоље. У граду „вечитог зеленила, сунца и бројних скалинада”, како је описао Херцег-Нови у Знаковима поред пута, био је међу својима. Без сенки и напетости. Он је те људе разумео, они су њега поштовали. Љубав је била обострана.
У томе су се слагали Иво и његова супруга Милица Бабић, са којом се венчао 27. децембра 1958, после тајне везе дуге више од двадесет година. Кћерка Стевана Бабића, угледног српског трговца из Шамца, бечка студенткиња примењених уметности, одлична костимографкиња Народног позоришта, била је заљубљена у Београд, „одмах затим у Херцег-Нови”.
Идеја о „херцегновској кући за одмор” била је Миличина. Изгледа да ју је изложила свом супругу на повратку из Стокхолма, 1961, где је он примио Нобелову награду за књижевност. Извесно је да је део новца од награде уложен у остваривање ове идеје. Иво је био рад, потпуно се сложио.
Седамнаест година млађа од свога супруга, тада педесетчетворогодишњакиња, Милица је полетно и радосно ушла у тај подухват. Иво се смешио. Одабрали су плац на средини Његошеве, на страни ближој мору, на углу са стрмом уличицом Мирка Комненовића која води ка Музеју (здању које је управо задужбина чувеног новског трговца Мирка Комненовића). Кућа је грађена 1963, по Миличиној замисли, а усељена 1964. Једноспратна, с мером у свему, кров на четири воде, незарубљен врх, трем на улазу, широка тераса горе, уроњена у медитеранско зеленило дворишта, лицем окренута ка Луштици и улазу у Залив. „Допола под кровом, отпола у травњаку”, вели песник.
Иво и Милица често су долазили и остајали дуго, месецима. Он је ту доста писао, отварало му се. Неке „приморске приповетке” и бројни записи настали су у овој кући, попут фрагмената о новским чесмама и степеницама. У предасима, Андрић је много шетао, понекад се бавио и уређењем врта.
Њихов комшија Стеван Раичковић, у свом Триптихону о Андрићевој кући у Херцег-Новом, доноси занимљиву анегдоту. Седамдесетдвогодишњи Иво, у неизлизаним фармеркама, с новим баштенским маказама у рукама, попео се на разгранату смокву да одсече неколико сувих грана. Штрчале. Утом бану „стари дон Нико Луковић, козер и причалица и писац бедекера Бока Которска из 1951”. Не хтеде шјор Иво да му се покаже у овој ситуацији, а дон Нико засео за баштенским столом под дрветом, распричао се са Милицом, па никако да оде. Шта је било после читајте код Раичковића, да ми не препричавамо песме. А има тамо и о незаборавним разговорима у врту и о једном клавиру који се чуо из закључане куће, кад никога више у њој није било.
Милица је умрла овде, изненада, у педесет деветој, 24. марта 1964. До последњег трена мирно је разговарала са мужем у соби на спрату, с погледом на Залив.
Иво, који ју је надживео седам година, никада се више није враћао у ову кућу и овај град. Та лепа сећања постала су за њега сувише болна.
Кућу је завештао граду и писцима. Има наговештаја да ће у њој ускоро, после свих лутања, бити оно што је од почетка требало да буде.

НЕИСПРИЧАНЕ ПЕСМЕ

Степеницама између ограде топаљске цркве и броја 156, оним на којима је седео млади Његош, свакодневно се ка своме приморском стану пео знаменити српски песник Стеван Раичковић. Камена кућа на спрат је невелика, два прозора ка улици и мору, на њима дашчане шкуре. Мало камено двориште са унутрашње стране, из њега поглед ка цркви и гробљу. С лица, од 2008, налази се мермерна плоча којом нас Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета” обавештава да је „у овој кући живио и стварао велики српски пјесник...” (Умало да ту плочу заклони ружни кавез неке продавнице.)
Стеван Високи, Раичковић, живео је као „тужни витез” и „монах поезије”. Горео је у својим сликама и стиховима, узносио обично и приближавао необично. Од свих помињаних станара Његошеве улице он је вероватно најтананије осећао и најватреније разумео овај град и залив, ово биље и камен, ове барке и ветрове. И најмање био гост, пролазник, а највише постајао део тог света. Знао шта је трамунтана, шијун, сијавица, рефуле, марета, како се „жене ђаволи” и шта је „Луда Анђелија”.
Ако когод сумња, нека прочита Стеванов Монолог на Топли. „Десет малих поема или песме-приче”. Или бар нека ослушне „Непогоду у Бококотрском заливу” из 28. септембра 1987.
Узимамо неке мрве поуздано настале баш у овој кући, у броју 156, после велике временске непогоде, и слажемо друкчије, само за ову новинску прилику:
„Нико ништа није од свега овога, док је трајало, видео... И ја који се месецима нисам ниједанпут машио своје оловке – као да је била зачарана или заразна – узимам је у ово вече... и поред патрљка свеће бележим. Спасавам, макар у опису, понешто од онога што се одистински свима догодило. Али ме, на обострану радост, ометају долутали познаници који се као ноћне лептирице окупљају око мога робинзоновског стола. ... Само моја песма вапије за велелепним крајем, који не долази. Који неће доћи.”
Кад год дођем у Херцегов град, стари а Нови, најпре га том улицом премерим. И премерим себе, нас. Новалис је био у праву: „Свако сећање је садашњост.”

***

Иво и Милош
Дошао Иво Андрић да посети Стевана Раичковића, тек пристиглог из Београда. Седе у Стевановом двориштанцу, каменој шкољци с погледом на топаљског Светог Спаса и чемпресе, пију кафу, дуване.
– Шта има ново у Београду, Стеване?
– Вратио се Црњански.
– Јесте? Е, са срећом!
Заћутао онда Андрић, замишљен. Знао је Раичковић да су два књижевна горостаса, две тако различите личности и тако различитих животних путева, имали дугу и честу преписку. И да код Андрића има сачувано преко стотину писама Црњанског, а код Црњанског, у његовим вечитим немирима и сеобама, ни једно Андрићево.
Најзад Иво рече:
– Видећете, Стеване, како је то неозбиљан човек.
Исприча нам ово Рајко Ного, у својим „Херцегновским присјећањима”.

***

Бранко
Одмах испод Његошеве, тамо где она исходи из старог града, у троугластом исечку једног сквера, налази се биста Бранка Ћопића, писца и песника. Лепа, рад Небојше Митрића, великог мајстора. Испод израза шерета и весељака избија туга, дубока. Тако са стране Бранко гледа сав тај свет очима онога који је све разумео, а није све рекао. Из самилости.